НАЈГОРИ ТАТА У ГРАДУ

1.

У соби дим, тишина.
Поглед од мене крије.
Загледан, сам, у празно,
тата ракију пије.

Ко да га тишти нешто,
у пићу тражи спас...
Дну флаше све је ближи
и све је даљи од нас.

Тата не може више
без флаше, ко без воде...
Страх ме, мама ће можда
негде у ноћ да оде.

Очи му мутне, сиве...
Усне су му све блеђе.
И пријатељи стари
долазе нам све ређе.

Понеко се разболи,
неко падне у рату...
А ја посматрам како
флаша убија тату.

2.

Мама и тата се јутрос не воле.
Па ме час она, а час он туче.
А мене још увек јако боле
ударци оног Јанка, од јуче.

Мама и тата се јутрос не воле.
Па кривца траже, ко да је важно...
О кад би хтели, једном, због мене,
још једном да се загрле снажно...

Мама и тата се јутрос не воле.
Говоре: "Готово!" Спомињу ствари.
Чудне речи: "судница, лудница,
парница, пакао, подстанари..."

Мама и тата се јутрос не воле.
Сам у средини... Већ глуме странце.
Када бих барем имао брата
да их вежемо у неке ланце.

Мама и тата се јутрос не воле.
Самљи сам јутрос, самљи од свих.
Говоре с ким ћу живети сутра.
Нуде ми млеко. Ја хоћу њих.

Мама и тата се јутрос не воле.
Тата би негде у свет да збрише.
Брига их што ће сад онај Јанко
да се од сутра осили више.

3.

Обукао је капут.
Ништа рекао није.
И срце моје снажно
почело је да бије.

Тата оставља маму.
(Кажу, због неке жене...)
Само ми јасно није
зашто оставља мене...

Како да га задржим
малим рукама мојим?
А добро зна колико
ноћу се мрака бојим.

Када ми буде једном
донео чоколаду
рећи ћу му да јесте
најгори тата у граду.

И ова моја мама
треба да се постиди.
Може да викне: "Стани!"
Она му каже:"Иди!"

Недељко Попадић

свернуть