Subotica – Kelebija/Tompa – Budimpešta: Po dolasku na odredište napuštamo bus i pripremamo se za polazak na pešačenje.Pešačenje započinje na parkingu kod pećine Pál-völgyi-barlang, hodamo 15-ak minuta ulicama ka vidikovcu Árpád-kilátó. Nastavljamo ka vrhu Látó-hegy (376 m) i dalje ka prevoju Határ-nyereg. Sledi još malo uspona ka vrhovima Újlaki-hegy (448 m), Vihar-hegy (452 m) i Hármashatár-hegy (495 m). U podnožju vrha je izletište, ima kafić gde možemo da popijemo kafu, kuvano vino…
Sledi lagani spust ali imamo još dva niža vrha usput Remete-hegy (351 m) i Mátyás-hegy (289 m) pre nego se ponovo nađemo na parkingu kod pećine gde je pakrkiran naš autobus. Ostaviti sve ono što nam ne treba u autobusu i krenuti „zelenom markacijiom“ ka gradu. Imamo još oko 4 km do dolaska na obalu Dunava u blizini mađarskog parlamenta.
Vreme do dolaska autobusa provodimo u božićno-novogodišnjem ambijentu na vašaru u prestonici Mađarske.
..utisak sa putešestvija, naravno, odličan, uostalom kao i uvek. Za dobar osećaj nije prevashodno važna ni destinacija ni vreme, niti ugođaj zavisi od nepredvidivih dešavanja. Sve su to i suviše beznačajne stvari da bi na bilo koji način išta poremetile, ali kad sve prođe , kad se sedne i ponovo okrene film dešavanja u glavi čovek može da spozna detalje koji su mu promakli ili nisu al ga se nisu dovoljno dotakli. Krenulo se sa pomerenim polaskom ali usled neplanskog usputnog zastoja prođoše bar dva autobusa mimo nas u istom pravcu. Dođosmo tako do granice a ispred nas ništa manje nego tri autobusa pa još i izmena smena nas zakači. Pomislio bi čovek katastrofa a istina beše da smo baš zbog tog „početnog kočenja“ bili maksimalno usredsređeni na stazu i upijali maksimalno svu lepotu koja nam se nudila, čak ni magla nije bila prepreka. Staza nije bila bezazlena, umori taj nagli uspon pa još strmiji spust, mora se razmišljati i o proklizavanju, saplitanju, čak i pored štapova. Naročito beše uzbudljiv finiš, ono još uvek u šumi a lampe poneli samo najpronicljivijii, njih dvoje. No suština svega lepoga se na kraju skuči u onom pogledu sa vidikovca na „svetlosti velegrada“, na metropolu u noći koja sva šljašti i mami. Stigosmo tako do autobusa , do preobuke. Nije bilo premišljanja već svi pođosmo, urbanom zonom predgrađa, još malo pešaka, do onog dole čuda neviđenog da ga vidimo. Pređosmo gorostasni most osluškivajući zapljuskivanje Dunava i huk valove koji su parali brodovi u noćnoj vožnji, žureć da vidimo to čudo neviđeno. Kad tamo ne može se prolaziti normalno od tolikog sveta. Sjatilo se ljudi sa svih krajeva. Bar pet, šest stranih jezika čuh onako u prolazu. Šta reći, vašar ko vašar al ovoliki još ne videh. Na desetine objekata sa uslužnim ponudana a ispred svake najmanje po dvadeset do trideset upornih koji čekaju svoj red. Ono jest kada vidiš kako izgleda to što prodaju zineš od ushićenja ali kad čuješ cenu zaboraviš usta da zatvoriš. Šalu na stranu, jeftino nije ali bože moj metropola je to evropska. Ipak osta da me kopka nedoumica, da li po ovim cenama nude usluge samo u ovakvim prilikama ili je to slučaj i mimo njih, iskreno sumnjam. U povratku opet neki zastoj na granici, no ipak smo „rano“ stigli pod okrilje domova i imali dovoljno vremena da u snu još jednom doživimo ovo druženje i odmorni dočekamo obaveze planirane za naredni dan...
