Volela bih da imamo više hrane. Nekada jedemo samo jednom dnevno. Često idemo gladni da spavamo. Kao i svako dete, mali Miljan traži čokoladu i mleko, ali uglavnom nemamo para da mu kupimo. On onda plače, ljuti se... Ne razume dete naše siromaštvo - priča Milica Milošević (17), koja u neviđenoj bedi, sa još tri brata odrasta u selu Krušce kod Niša.
U teškom siromaštvu rastu Miroslav (18), Milica (17), Mladen (12) i Miljan (3) Milošević. Otac Srđan (55) podiže ih sam, kako zna i ume, u poluraspadnutoj kući, s prozorima bez svih stakala, bez kupatila, kuhinje, nameštaja.
- Prođu i po dva-tri meseca da nemamo meso na trpezi. Otac me je naučio da mesim hleb... Kuvam čorbe, pasulj, krompir i kupus, zavisi šta kad ima. Ali, najteže nam pada što nemamo kupatilo. Grejemo vodu, pa se polivamo lončetom. Cele zime smo svi bolesni. Maštam i o mašini za veš da više ne moram da perem ručno, to mi zaista teško pada - poverava se Milica koja pohađa srednju trgovačku školu vanredno, da bi mogla da brine o braći i ocu. Za razliku od drugarica, njene želje znatno su skromnije, ona mašta da u svojoj sobi ima električno svetlo i peć na ugalj jer je zimi previše hladno.
Opširnije o porodici Milošević pročitajte na našem sajtu: [ Ссылка ]
