Bio sam na ivici da počnem da ismevam svog poznanika, iskusnog ronioca koga često angažuju u pretragama reka i jezera Srbije. Jer ono što mi je ispričao delovalo je prilično malo verovatno. Navodno, dok je u Borskom jezeru tražio tela dva ronioca koja su se tamo utopila, u mutnoj vodi tik pored njega prošla je ogromna bezoblična senka koja ga je toliko uplašila da se umalo i sam nije udavio.

Pričao mi je i kako su mu kasnije meštani okolnih sela koji su se okupili na obali rekli da to što se njemu dogodilo za njih nije ništa neobično i da je samo imao priliku da vidi ono što i mnogi od njih. Čudovište iz Borskog jezera.
Elem, rekoh, bio sam na ivici da njegovu priču smestim među ona klasična narodna sujeverja koja nisu potkrepljena nikakvim dokazima, ali s druge strane, poznavao sam ga prilično dobro, i znao da je momak na svom mestu, ozbiljan porodični čovek i sportista koji se ne bi bavio nekakvim budalaštinama.

Privatna arhiva
Nekoliko nedelja kasnije uspeo sam da organizujem slobodan vikend i zapucao sam vijugavim i trošnim putem Žagubica–Bor, preko Crnog vrha, prema Borskom jezeru i njegovoj misteriji. Prva stanica bio mi je auto-kamp, smešten sa leve strane puta, samo nekoliko stotina metara od jezera. Još je bilo kasno leto i desetak prikolica i nekoliko šatora nizalo se s obe strane peščanog puteljka.

Parkirao sam auto i prišao starijem bračnom paru koji je odmarao na platnenim stolicama ispod tende zakačene na kamp prikolicu. Očekivao sam da budu barem iznenađeni mojim suludim pitanjem, ali njihov odgovor je iznenadio mene.

– Naravno da smo čuli za čudovište. Mi zbog toga i dolazimo ovde dva puta godišnje, sinko – izreče prosedi gospodin negovane brade i pronicljivih očiju. Nije mi zvučao kao da se šali.Zamolio me je da ne otkrivam njegovo ime, pa ću ga u ovoj priči zvati Milan. Elem, Milan je rodom iz okoline Zaječara, i još kao dečak zainteresovao se za priče o raznim prirodnim i natprirodnim čudima kojima obiluje njegov kraj. Kada su mu roditelji emigirali u Nemačku, on je krenuo sa njima, u Bremenu završio fakultet i postao ugledani inženjer elektrotehnike.

Privatna arhiva
Oženio se Nemicom i sa njom dobio dvoje dece, ali ga interesovanje za čudne pojave nikada nije napustilo. Zato je osamdesetih počeo redovno da se vraća u rodni kraj i istražuje neobjašnjive pojave.

– Puno je Homolje čuda, mladiću. Zar ne misliš da je malo čudno što si prvo baš na nas naišao u svojoj potrazi?

Da, bilo je više nego čudno, ali davno sam već naučio da se u životu ništa, ali baš ništa ne događa sasvim slučajno.

– Za čudovište iz ovog jezera čuo sam krajem osamdesetih – započeo je svoju priču Milan. – Stanovnici okolnih sela pričali su da njihova stoka koju su dovodili da se napoji na jezeru netragom nestaje, čak i tokom dana. Veliku avetinjsku životinju koja živi u jezeru prvi je pomenuo neki mladić, kojem se najbolji drug utopio dok su se zajedno jedne večeri kupali u jezeru, ali svi su to pripisali njegovom mentalnom stanju posle gubitka prijatelja. Kasnije je, kažu, potpuno poludeo, išao je noću uz obalu i molio čudovište da uzme i njega, pa je konačno završio u nekom sanatorijumu.

свернуть