Na Svetski dan šale, uz omaž najdugovečnijoj predstavi Kraljevačkog pozorišta, sinoć su, sa puno emocija, publika i oni koji su 21 godinu bili ekipa ove predstave, „Rogonju“ ispratili sa dasaka koje život znače iu sećanja i u - istoriju
Kraljevačko pozorište izabralo je da na Svetski dan po šalje svoju najdugovečniju predstavu „ROGONJA“. Aleksandar Perišić danas je stand up komičar i deo ekipe emisije „Veče sa Ivanom Ivanovićem“, a bio je tek petnaestogodišnjak kada je u „Rogonji“ dobio malu ulogu. Ista ekipa glumaca, u nepromenjenom sastavu, igrala je ovu predstavu skoro 21 godinu, a Perišić se sinoć u svom omažu sačinjenom za oproštaj od predstave „Rogonja“, našalio kako se „konačno, jedva izborio da ima pozornicu samo za sebe, dok ostali glumci sede u prvom redu i smeju da izađu samo kada ih on pozove“.
- Sebe smatram definisanijim kao osobom zbog svog bivstvovanja u Kraljevačkom pozorištu. Nisu u pitanju samo probe i predstave, već i sva druženja, svraćanja, pa ne mogu ni da zamislim kakav bih danas bio da sa 15 godina nisam došao u ovo pozorište – kaže Perišić, ponosno ističući da retko koja predstava može da se pohvali stažom koji je imala predstava „Rogonja“. Zbog toga je, kaže, ispraćena onako kako dolikuje, uz pomešane emocije: one pozitivne zbog kojih je predstava trajala toliko dugo i žal što se predstava više neće igrati. Glumac Veroljub Andrijanić Ješo, koji je bio glavni „Rogonja“, kaže da se još uvek seća dana kada su, od tadašnjeg direktora saznali da će se igrati predstava po Rucanteovoj komediji i svoje sreće kada je saznao koju ulogu je dobio:
- Divno smo se zabavljai i publika, i mi. Večeras mi je teškozbog ovog oproštaja, ali zašao sam u godine, a predstava zahteva odličnu kondiciju. Igrali smo je jednom u tri-četiri meseca, pa sam sam tražio od direktora da je skinemo sa repertoara – sa suzom u oku kaže popularni Ješo.
I glumac Predrag Pavlović podseća na sjajna druženja i predstavu koja je dozvoljavala improvizaciju:
- Možda bi predstava još trajala, možda bismo mogli da nađemo opet nekog viskog, mršavog glumca, ali – to ne bi bio Ješo – iskren je Pavlović, koji je pozvao odgovorne da nađu načina da, i pored zabrane zapošljavanja u javnom sektoru, zapošljavaju mlade glumce, kako bi pozorište opstalo.
Miodrag Dinulović, direktor Kraljevačkog pozorišta kaže da predstava „Rogonja“ nije ostarila u smislu da se „raspala“, jer je do poslednjeg izvođenja igrana u „punom kapacitetu“ i, čak, postajala smešnija kako su godine prolazile:
- Kada se jedna predstava upućuje u penziju, odnosno u fundus, emocije su pojačane: Ekipa će se od publike oprostiti uz „A sad adio!“. Neminovnost je da svaka predstava ima svoj rok trajanja. Zato – srećan kraj „Rogonji“ i početak nekoj novoj komediji – poručio je Dinulović.
Vukman Rakočević ističe da je od 1998. godine predstava „Rogonja“ izazivala osmeh na licu publike o čemu su svedočila i sinoć prikazana četiri inserta iz predstava snimljeni 1998. i 2016. godine.
- Došli smo, nažalost, na kraj puta sa ovom predstavom. Kao akteri predstave mi smo se puno promenili, menjala se i publika, mada je kuriozitet da ima i onih koji su gledali baš svaku predstavu „Rogonje“. Nadam se da smo uz ovu predstavu svi postali koliko- toliko bolji – istakao je Rakočević.
Gorica Dinulović bila je posle oproštaja od „Rogonje“ posebno emotivna zbog lepih uspomena i rada sa sjajnom ekipom:
- Uvek sam se radovala igranju „Rogonje“, a na gostovanjima smo imali naše posebne trenutke koji su prepričavani kasnije kao anegdote. Predstava se menjala kako smo mi sazrevali, a ja sam u svet glume i ušla čvrsto verujući da pozorište ljude čini boljima. Ako je zaista tako, još sam srećnija zbog ove predstave – iskrena je kraljevačka glumica. Na pitanje koliko smo se, uz predstavu koja se takođe menjala, i mi kao narod promenili za tih, nešto više od dve decenije, Aleksandar Perišić kaže:
- „Rogonja“ se završava jednom replikom koja kaže da je lepše kada smo složni, jer tada uspevamo da prevaziđemo razlike. Ako se nismo promenili za tih 20, nismo se promenili ni za poslednjih 80. Ako još patimo od dečjih bolesti na nacionalnom nivou, onda kao narod moramo još mnogo toga da učimo o slozi i jednakosti.
Postava „Rogonje“ bila je složna i kada su se, na samom kraju, začuli zvuci pesme „A sad adio“, kojom je „Rogonja“ definitivno ispraćen u penziju.
Bio je to jedan od onih trenutaka u kojem postanete čudesno svesni veličine malih trenutaka o kojima je Franc Kafka napisao: „Ne moraš napustiti svoju sobu, ostani jednostavno za svojim stolom i osluškuj. Ne moraš čak ni osluškivati, jednostavno čekaj. Ne moraš čak ni čekati, samo postani tih – i svet će se pred tobom otvoriti; on jednostavno nema drugog izbora.“ Jednostavno, kao da se svet sinoć otvorio kada su se glumci „Rogonje“, aktuelni i direktor pozorišta u vreme kada je postavljen „Rogonja“ –Milomir Nedeljković na pozornici izljubili da bi „Rogonja“ spustio sviju zavesu i prepustio pozorišne daske za neke nove male, a velike pobede.

свернуть